У недељу Православља 13. марта у храму на Љубићу окупио се велики број верног народа да служи небоземну службу благодарења и приношења. Сабрање је служило братство при храму на Љубићу. Сабрању се током Литургије обратио јереј Бојан Сујић образложивши зачетак и смисао празновања недеље Православља. Сам проблем одбране Православља је био тежак прогон поштовалаца икона од стране државног врха Византије почетком VIII века. Наиме цар Лав Исавријанац је услед сталних потреса унутар и споља државе Византије изборио стабилну економску и политичку државу. Но богословском мишљу није добро владао те је павши под утицај појединаца из клира изразио велико негодовање према поштовању светих икона Поједини сматрају да је иконоборство настало услед оснивања и ширења Ислама са истока, други да је сама Византијска култура била “презасићена” упливом духовног у уметност услед савремених тежњи ка секуларизму. Међутим, сам проблем схватања икона родио се унутар Цркве на истоку. Појединци међу клиром су тако схватали иконе да су скидали боју и материјал са њих и мешали са вином којим ће се служити Литургија не би ли на тај начин “појачали дејство” Светих Тајни. Са друге стране су поједини Свето Причешће стављали на саме иконе не би ли вернике “причешћивао” тај светитељ чија је икона. Ови и други проблеми поимања су довели до тога да цару сервирају учење којим иконе постају непожељне. Његов син Константин Копроним је наставио прогон, горе него отац. 754. године је сазвао сабор на ком је саставио “орос” којим осуђује иконе и наређује њихово уклањање. Интересантно је да се нико од епископа, свештенства и лаика није побунио. Једино је монаштво иступило у одбрану. Свети Јован Дамаскин је образложио догматско поимање поклоњења иконама и због тога је цео свој живот провео у страдањима и протеривањима. По смрти Копронимовој, на престаје прогон и царица Ирина 787. године сазива сабор на ком брани иконе на темељу Дамаскин овог учења. Прогон није престао тиме. Поштоваоци Копронимови су се изборили након Иринине смрти да се прогон понови. На десетине монаха је страдало у одбрани икона. Тек 843. године царица Теодора и њен син Михајло коначно проглашавају победу Православне истине иконопоклоњења. Сама суштина поклоњења икона и данас уме да буде уздрмана. Атеисти, или по речима о. Бојана антитеисти, често говоре о не слагању старозаветног гледишта из Мојсијевог Петокњижја и новозаветног поштовања икона. Свети Јован Дамаскин објашњава да суштина и разлог поштовања и поклоњења икона није даска, боја, медијапан, папир, …нити је САМО Личност Христова која је као прволик осликана већ само оваплоћење, очовечење Сина Божијег. Зато ми имамо пуно право да изображавамо лик Христов након његовог доласка на земљу. Пресвета Богородица и светитељи су својим животом показали и доказали да су на себи остварили лик Христов. Том прволику се ми поклањамо на првом месту, а затим и лику светитеља јер поштујемо њихов подвиг. О. Бојан је поново нагласио да на тај начин ми постајемо причасници, учесници лика Христовог, волећи не само светитеље него сваког човека са којим имамо сусрет у пуном његовом смислу. Тако, причешћујући се Даровима ми постајемо учесници саме љубави Божије. Не можемо да се причестимо Богојављенском водом, нафором…причешћујемо се, учествујемо само у лику Христовом кроз Свете Тајне.  Ми тражећи Христа у светима постајемо учесници љубави Прволика који су они стекли. Такође је изразио велику радост због великог броја људи који су се потрудили да се молитвом и постом припреме за Свете Дарове, али их је позвао да пост не прекидају већ да се консултују са својим свештенством. Да посте како год могу, али да држе пост. Држећи пост остају у заједници Цркве. Након Свете Литургије се верни народ послужио у парохијском дому а свештенство је причестило болесне у својим парохијама.

Јереј Бојан Сујић