menu close menu

Посета манастиру Св. Петка

Посета манастиру Св. Петка

Дана 05 јануара, на туциндан, старешина храма Св. Кнеза Лазара са још неколико верника однео је новчану помоћ у манастиир Св. Петке у селу Извор, код Параћина. Ово је други пут, а ако да Бог биће још, да верници љубићке цркве прикупљају прилог болници за децу заосталу у развоју, рекао је отац Владе, приликом предаје помоћи прикупљене у храму Св. Кнеза Лазара на љубићком брду. Такође отац Владе се овом приликом захвалио свим добротворима из Љубића и Чачка који су учествовали у овом богоугодном доброчинству, пожелевши да сви будемо скромнији у прохтевима и да будемо задовољни што имамо добро потомство и здраву децу и породицу, да се захваљујемо Господу на даровима што нам је дао. Желим верницима са Љубића и Чачка да им Господ и Св. Петка буду на радост и да Св. Кнез Лазар увек буде на помоћи роду нашему. Честитајући данашњи празник, оце, и предстојећи празник рождества Христовог, све вас поздрављам поздравом, Мир Божији-Христос се роди.

Богољуб Теофиловић

Манастир

Монашки живот

О монашком животу у манастиру Св. Петке у средњем веку не знамо ништа, осим што се сматра да се у дубравама близу манастира подвизавао преп. Андреј Синаит и да је ту и сахрањен.

После обнове 1824. манастир је мушки, са малим бројем монаха, али са редовним и тачним подацима о настојатељима и братству манастира.

Прекретница у монашком животу манастира настаје 1942. године када у манастир долази Схи-иг. Јефимија(Мићић 1896. – 1958.) са својим сестринством од 46 сестара, које је протерано у вихору рата из манастира Ковиља. Одлуком црвених власти манастир постаје женски општежитељни. Да би се решио проблем управљана манастиром у који је требало да се сместе избегличка деца, епископ браничевски Венијамин је разместио братију по другим манастирима и упутио молбу скопском митрополиту Јосифу да у манастир пошаље целокупно сестринство на челу са мати Јефимијом.

Схи-игуманија Јефимија

О мати Јефимији као духовном оснивачу сестринства које и данас овде живи и једном од обновитеља женког монаштва у Србији почетком 20. века , имало би много тога да се каже.

Житије Схи-иг. Јефимије први пут су написале њене сестре 1972. године, тако да се у њему могу наћи опширно описани њен живот и труд на њиви Господњој у првој половини 20. века .

Значај доласка мати Јефимијиног сестринства у ратом осиромашеним манастир манастир Св. Петке није пресудан само у духовном, већ и у организаторском и градитељском смислу.

Схи-игиманија Јефимија рођена је 5. јануара 1896 . године у Крупњу. Њени родитељи су били досељеници из Херцеговине. Дали су јој име Богиња. У Крупњу је завршила основну и средњу занатску школу. По смрти родитеља Богиња се настанила у Београду код браће професора и ту заправо почиње њена љубав према Богу. У сусрету са београдским богомољцима одмах после Првог светског рата, сестра Богиња се потпуно предаје духовном животу и то тако предано да постаје један од оснивача Богомољачког покрета. После дванаест година преданог рада у благо устројству Богомољачког покрета, ступа у Дивљански манастир код матушке Диодоре, у ком је живела испосничим животом и замонашила се под именом Евгенија. Пошто су јој се придружиле још три сестре из Богомољачког покрета, прима на управу Темски манастир 1932. године . У овом манастиру је примила малу схиму са именом Јефимија.

Мати Јефимија је са целим сестринством које се брзо увећавало, добила на управу манастир Ковиљ у Бачкој 1933. године. У манастиру Ковиљу, за осам година колико је тамо провела, сестринство са својом духовном мајком доживљава процват у сваком смислу који је за једну монашку обитељ потребан. Поред сталног увећавањаброја сестара, Мати се трудила да их васпита у многим духовним и практичним областима. Најпре сестринство је било чувено по изванредном појању, јер је Мати знала да је богослужење жила куцавица живота у манастиру. Осим тога, сама Мати је преводила са руског многа светоотачка дела и тако обезбеђивала својим сетрама приступ озбиљној духовној литератури. Најчешће им је сама читала и тумачила дела Светих отаца. Сестре су се, поред уобичајених манастирских послова, бавиле иконописом, дуборезом, шивењем и изванредним ручним везом. Напредак манастира прекинуо је почетак Другог светског рата када је сестринство протерано из манастира од Мађара.

После једногодишњег избегличког странствовања сестре су се са Мати Јефимијом поново окупиле у манастиру Свете Петке код Параћина. Сестринство долази у манастир 31. маја 1942. године и већ исте године у манастир бивају смештена избегличка деца, њих око 30, и то на потпуно старање монахиња у заједничким манастирским зградама, што је додатно погоршало услове живота у већ готово опустошеном манастиру. Оштра клима, глад, оскудица у свему и ратне невоље допринели су да се велики број сестара разболи од туберкулозе, чак су се многе младе сестре упокојиле. Али уз помоћ Божију, огромним стрпљењем и великим радом сестре су са својом духовном Матером јуначки подносиле све невоље тих ратних година. После рата и одласка избегличке деце, манастир прима на смештај тридесет шест тешко ометене болесне женске деце и то 5. фебруара 1946. године. То је још једна велика прекретница у животу сестринства, као и примање на управу манастира Раванице 31. октобра 1946. године. Манастир Раваницу, са више земље и бољим условима за развој, Мати Јефимија са својим сестрама је убрзо подигла и у духовном и у економском смислу. Део сестринства са Матером прелази у манастир Раваницу, а други део остаје у Светој Петки заједно са болесном децом, и тако се устројава сестринство у два манастира, али под једном управом и под једним духовним руководством до данас.

Изнирена тешким болестима, страдањима и тешким животом, Схи-иг. Јефимија је предала дух свој Господу 3. августа 1958. године у манастиру Раваници у 63. години живота. Сахрањена је у порти манастира и њен гроб монахиње чувају са највећим молитвеним поштовањем.

Схи игуманија Гаврила

 

Друга по реду настојатељица манастира Раванице и Свете Петке је игуманија Гаврила (Игњатовић).

Рођена је 15. октобра 1920. године у селу Чукујевац код Краљева у имућној, сељачкој породици Станимира и Полексије Игњатовић, добивши име Равијојла. Расла је у богомољачкој кући у којој је чест гост била сестра Богиња, потоња игуманија Јефимија, и од малена стасавала у духу молитвеног живота који се одвијао око ње, међу богомољцима, у духу заједништва и богоугађања… Ступа у манастир Темску 1932. године на строго духовно руковођење код, њој већ добро познате и вољене игуманије Јефимије. Пролази са мати Јефимијом и сестрама сва искушења рата и тешких поратних прилика и мати Јефимија у њој врло рано препознаје неког на чијим ће плећима моћи да остави бригу о манастиру и сестринству.

Замонашена је у расофор 1946. године у манастиру Раковици, а у чин мале схиме 16. маја 1956. године у манастиру Раваници. Настојатељица манастира постаје 6. августа 1958. године, а у чин игуманије произведена је 12. маја 1960. године.

За 47 година њеног игуманствовања у овим двема светим обитељима, много тога је време доносило и односило, многе изазове, искушења и дешавања, кроз која је Мати Гаврила пролазила заједно са својим сестрама – старим, које су од почетка биле са њом и новим, које су долазиле током године. У свему се она показивала као мудар руководитељ – у унутарњем, духовном старању за сестринство и спољашњем благоустројству поверених јој светиња. Премда је женско монаштво у Србији у другој половини 20. века било бројно, може се рећи да је на Мати Гаврилиним плећима било најбројније сестринство и још 90 болесних штићеница, што је за њу била огромна одговорност.

Само неколико година после упокојења Схи-Иг. Јефимија, Мати Гаврила се нашла пред великим изазовом шта учинити поводом Дома за болесну децу, јер су услови живота и рада у тадашњем стању били већ неподношљиви… Мати се даноноћно молила да јој Господ открије да ли сме да прихвати изградњу великог дома, да ли сме да на плећа сестринства стави тај терет…. И једног дана у току Свете Литургије, Мати је зачула глас : „Не бој се, ја ћу о томе бринути“. Мати је у духу осетила да је то глас саме покровитељке нашег манастира и прихватила је да се на манастирској земљи сагради велика зграда под покровитељством државних органа, која може да прими 92 штићенице, те је тако 1966. године дом проширен и измештен из самог манастирског конака.

За готово пола века на челу са Мати Гаврилом у манастиру Св. Петке Изворске се зидало и обнављало у складу са временом и могућностима, јер ипак је увек на првом месту била брига о Дому…

2. – 15. јула 1975. године у манастиру је са својом пратњом преноћио Патријарх српски Герман, што је био велики благослов сестринству да прими таквог госта. У Књизи посетилаца и на Св. Јеванђељу, Патријарх Герман је оставио запис који о томе сведочи.

Лично је Мати Гаврила својом руком записивала чудеса Св. Петке која су се током година догађала у нашем манастиру, почевши од 1944.године па готово све до њене смрти, тачније, последњи запис Материном руком је из 2002. године.

Мати је такође лично водила бригу о старим књигама, инвентарским, богослужбеним и деловодним, преосталим после одласка братства 1942. године, о њиховом конзервирању и чувању, јер манастир није имао простор за библиотеку. Мати је набављала и нове књиге и за манастир Раваницу, и за манастир Св. Петку упоредо, те је тако њеном заслугом чак након њеног упокојења, када је 2007. године саграђен Нови конак, формирана је библиотека, која и поред тога што су многе архиве, грамате и рукописи опљачкани (последњи пут 1915. од Бугара), ипак садржи вредно сведочанство о животу и истрајавању ове светиње…

Доба Мати Гаврилиног управљања нашим манастирима обележиле су још и две велике прославе – Прослава 600-годишњице манастира Раванице 1981. године и пренос моштију Св. Кнеза Лазара у манастир Раваницу 1989. године.

Треба неизоставно поменути да Мати Гаврилу можемо сматрати другим ктитором манастира Сисојевца. Наиме, манастир Сисојевац постаје метох манастира Раванице 1985. године и од тада почиње оживљавање ове светиње, као и обнављање конака на старим темељима, звонаре, улазне кула-капије, оградних зидина као и саме припрате која је и живописана 1993.године. Све је рађено у сарадњи са стручњацима из Завода за заштиту споменика културе Крагујевац, али и уз велики труд монахиње Марије (Чеперковић 1911. – 1998. године), која је Мати Гаврили била десна рука у свим градитељским и економским пословима. Манастир Сисојевац је освећен на Источни петак (у народу још и назван Биљанин петак), 1997. године од стране Патријарха Српског Павла, епископа браничевског Игњатија и других бројних епископа.

Упокојила се у Господу 10. Јануара 2005. године у манастиру Раваници у 85. години живота. Опело су служили митрополит дабробосански Николај, епископи Браничевски Игњатије и шумадијски Јован уз присуство бројног свештенства, монаштва и поштовалаца мати Гавриле. Сахрањена је у порти манастира Раванице, поред Схи-иг. Јефимије.

 Игуманија Марија (Чеперковић)

Рођена је 1954. године у Рсавцима код Врњачке Бање у богомољачкој породици Чеперковић, која је изнедрила неколико монахиња пре ње, све у сестринству мати Јефимије. Прадеда мати Марије, Божа Чеперковић проповедао је на богомоњачким скуповима раме уз раме са Владиком Николајем. У манастир Раваницу је ступила 1971. године. Замонашена је у чин расе и камилавке 1981. године, а у чин мале схиме 1990. године задржавши име Марија у част свете равноапостолне Марије Магдалине.

По упокојењу Схи Игуманије Гавриле постављена је за Игуманију манастира Раванице и Свете Петке, на Ђурђевдан 2005. године, настављајући духовно руковођење сестара и управљање над оба манастира.

Монахиња Гликерија

Рођена је 1939. године у Горњој Горевници код Чачка у благочестивој многодетној породици рудара Михајла Стевлића. Ступила је у манастир Раваницу уочи Усековања 1955. године по изричитом благослову оца који је говорио: “ Ако хоћеш у манастир, само иди код мати Јефимије…“. Замонашена у чин расе и камилавке 1966. године, а у чин мале схиме 11. маја 1975. године задржавши име Гликерија. Од 1986. године налази се непрекидно у манастиру Света Петка, обављајући дужност заменице игуманије.

Манастир Света Петка Изворска Данас

Манастир је под једном управом са манастиром Раваницом и сестре по послушању се смењују годишње из једног манастира у други. У манастиру стално борави око 25 сестара, које поред основног монашког делања тј. богослужења и молитве, обављају још и друга уобичајена монашка послушања. Требало би нагласити да је главно послушање највећег броја сестара управо рад у Дому за ометену децу при манастиру. То је једини дом овакве врсте у Србији и по њему је и манастир Света Петка препознатљив међу манастирима Српске православне цркве.
Сестринство манастира живи и даље по типику Преподобног Теодора Студита, који је оставила начелница, основатељка и заступница пред Богом овог манастира, блаженопочивша схи-игуманија Јефимија, осим извесних промена које су донеле време и околности , али које не ремете суштину манастирског живота. Манастир је општежитељни, трпеза је заједничка, нико од монахиња нема својине, све је заједничко. Монахиње не посећују своју родбину, нити било куда излазе из манастира, осим по потреби послушања. У свему се повинују благослову игуманије. У манастиру се служи Света Литургија четири пута недељно, а понекад и чешће, када падну празници. Уобичајни круг дневних богослужења служи се свакодневно.

Најсвечанији дани у манастиру су дани великих празника, када посебно дође до изражаја благољепије богослужења и појање монахиња… Храмовна слава манастира, дан памјати Пребодобне матере Параскеве се особито свечано обележава. Свету Литургију служи Епископ уз присуство многобројних гостију из редова свештенства, монаштва и верног народа. Такође и дан памјати Преподобне матере Параскеве се слави, због великог поштовања у народу и што је манастир некада био посвећен управо Преподобној мученици Петки.
Манастир већ дуго година поседује честице моштију Св. великомученика Цара Лазара, Преподобног Григорија Горњачког и Св. мученице Параскеве, а 2007. године донета је честица моштију Преподобне матере Параскеве, којој је храм посвећен. Од тада се овој светитељки сваке недеље, после вечерње службе, чита акатист, који је сачинила једна од сестара које су свој живот провеле у овој светињи, монахиња Евпраксија. Мошти Свете Петке постављене су у трон, посебно за њих направљен 2008. године.
У јануару 2009. године из манастира Раванице у манастир Свете Петке пренешени су делићи моштију Св. апостола Андреја, Св. апостола Варнаве, Св. великомученика Теодора Тирона, Преподобне Пелагије, Превлачких мученика, Преподобне Јелене Балшић, и што је најзначајније честица Часног Крста, тако да је манастир утврђен и обогаћен молитвама ових светих угодника и силом Часног и Животворног Крста.

сајт Св. Петке

 

 

06. јануара 2020. | Црквени живот | 0

Остави одговор

Ваша електронска адреса неће бити објављена.

Можете користити ове HTML тагове и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

*