menu close menu

Св. Литургија у Љубићу 11 недеља по Духовима

Недеље 11. по Духовима 23. августа Црква се молитвено сећа Св. муч. и Архиђакона Лаврентија. Верни народ се окупио и овог дана да узме учешћа у евхаристијском сабрању.

На Св. Литургији чули смо Јеванђеље о Царству Небеском. Старешина храма о. Владан Милосављевић обратио се народу подсећајући нас да се приближавамо празнику Успења Пресвете Богородице и да Мајци над мајкама треба сваки дан да узносимо духовне песме. Своју проповед наставио је следећим речима: “ Драга браћо и сестре, верујући да ми као Православни Хришћани знамо зашто живимо и шта чинимо, знамо којим путем треба да идемо, а то је узак пут али је царски, пут који води у вечност. Тим путем је тешко ићи, тај пут је трновит, али Господ је рекао ко хоће за мном да иде нека узме крст свој и крене. Господ, Бог љубави, никада нама није наређивао да морамо то да чинимо, него стално нам каже – ако хоћеш.“ Подсећајући нас да свако може да се пронађе у речима Св. Јеванђеља о. Владан је наставио проповед речима: “ Молимо непрестано Господа да нам опрости дугове наше, тј. грехе наше. Ако праведник једном дневно погреши колико ми, овако слаби, за један дан погрешио? И када започињемо свети пост тада треба да отворимо књигу живота свога, да отворимо срце своје и да погледамо шта чинимо. Не можемо ући у брод, браћо и сестре, и на пола мора изаћи из њега. И они који врхунски пливају они ће један део да пливају, колико буду имали снаге. А други, који не знају, они ће се утопити. Тако и ми, када започнемо свети пост, не смемо га прекидати, немамо право за то. Света Црква је прописала пост а сада тренутно говоримо о Госпојинском посту који траје две две недеље. Па да ли је то много да од почетка и до краја издржимо да постимо као прави Хришћани? Да ли треба још нешто да дочекамо, браћо и сестре, неке муке и патње, да бисмо се ми тргли, да бисмо се подигли из овога пакла, из ове каљуге? Да ли треба још нека искушења да нам пошаље? Много их имамо. Да ли треба и да ли можемо, као што су наши Срби морали да напусте своја огњишта из Книнске Крајне, са Косова и Метохије и оставе своје домове и да се после те муке преобразе, да ли треба и ми то да дочекамо, да напустимо своја огњишта да бисмо схватили једну ствар – да нема игре са вером Православном. То нам је Бог открио, то нам је Бог оставио и треба да будемо срећни што смо православни људи. Али тим путем морамо да идемо. Не смемо се играти… Молим вас браћо и сестре да усправно држимо крст свој и да га носимо и да га изнесемо а морамо да га узмемо, а Господ ће примити од нас све наше вапаје, све наше патње које носимо у душама својим. Али ми морамо да будемо добри, да будемо прави православни Хришћани и да имамо непрестане Христове љубави у душама својим и неће нас Бог оставити.“

Верни народ и деца узео је учешћа приступивши Светој Чаши, а После Свете Литургије сабирање је настављено дружењем у порти храма.

 

дипл. теолог Сандра Сујић

24. августа 2020. | Редовна Богослужења | 0

Остави одговор

Ваша електронска адреса неће бити објављена.

Можете користити ове HTML тагове и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

*