Пост – пут од туге по човеку до радости у Богу

У недељу 21. по Духовима у храму Светог Кнеза Лазара на Љубићу Свету Литургију су служили протојереј Александар Јевтић парох при храму Светог Саве у Краљеву, који је и началствовао сабрању, протојереј Слободан Јаковљевић, парох при храму Вазнесења Господњег у Чачку и протојереј Бојан Сујић, сабрат храма Светог Кнеза Лазара и свих српских мученика и новомученика. Светој Литургији је присуствовао велики број верног народа од којих су се неки и причестили Светим Тајнама Христовим. На Светој Литургији се на тему јеванђелске приче о сејачу и семену обратио пригодном беседом о. Александар поучивши верни народ да треба да обрати пажњу на моменат духовног слушања или ослушквања онога што Господ жели да нам каже.  То слушање треба да буде позив да непрестано гледамо другог и Бога и да у односу љубави са њима ослушкујемо непрестано шта је то што Господ свакодневно има да нас поучи, гледајући најпре да будемо ту за другог, за наше ближње.

Након одслужене Литургије, у сали парохијског дома у Љубићу о. Александар је, како је и најављено, одржао предавање на тему: Пост- пут од туге по човеку до радости у Богу.

Предавању је присуствовао знатан број верног народа који је изузетно пажљиво слушао излагање.

Најпре је народ могао да чује шта је то пост, како и када је настао, где су његови корени и то да је суштински смисао поста васпитног карактера. Њиме нас Господ путеводи од нас самих, кроз однос љубави и жртве према ближњима и творевини према Богу Живом.

Затим је о. Александар упознао верни народ са хришћанским и нехришћанским смислом туге и радости, исцрпно говорећи о оба стања духа у човеку. Најпре, туга нема никако негативан контекст у Православном хришћанству. Она је осећање које човека ставља у положај осетљивости према сопственим сагрешењима и њен смисао је да у нама освести покајничко расположење. Радост, са друге стране, једина је и права онда када је човек озарен љубављу према Богу и ближњима. Праву радост једино даје Господ, а то знамо по томе што осећај велике радости када се стиша не оставља човека празним, већ испуњеним.

Дакле, туга за осећајем кривице и рађање покајања је предуслов да се роди радост сећања на Христово оваплоћење, васкрсење, Његов други долазак и Царство Божије.

Такође је поменуо да родитељи врло често греше поступајући на начин двеју крајности: прва, да децу терају неизоставно на пост, тиме врло често у њима рађајући револт који ће произвести да у каснијим годинама деца врло често бирају живот изван Православља. Друга је крајње снисхођење којим се деца уче да у животу треба да иду линијом мањег отпора, те да се не уче подвигу који је духовна и телесна вежба. Треба тражити, дакле, средину у којој би дете слободно прихватило пост као прави терен за вежбање врлинског живота.

Са надом да ће континуитет предавања да се настави, али са довољном временском дистанцом између истих како би се будила чежња за новим сазнањима и надахнућима, благодаримо Богу Тројичном, Богу Живом за сва небоземна добра и нашим оцима, оцу Александру и о. Слободану на великој љубави и радости коју су с нама поделили на Светој Литургији а и после ње. Амин, на многе године!