Богојављење у Љубићу

На празник Христовог крштења – Богојављење Светом Литургијом у љубићској цркви началствовао је старешина храма протојереј Бојан Сујић, уз саслужење протојереја-ставрофора хаџи Владана Милосављевића. Хор  при љубићској цркви својим појањем улепшао је Свето Богослужење. Уз присуство великог броја верног народа Светој чаши приступило је неколико верника. После Свете Литургије отац Бојан и отац Владе уз пратњу хора и присутног народа приступили су великом освећењу Богојављенске воде. На крају, отац Бојан у својој надахнутој беседи поред осталога је рекао, да човек који живи у свету без Бога је човек који се изгубио, а човек који живи са Богом нашао је себе и нашао је пут ка спасењу вечном.

БОГОЈАВЉЕЊЕ

Свети Владика Николај

Кад су се на Јордану показали пророк и Господар, пророк је више падао у очи него Господар. Са две тешке завесе заклонио је био Христос своју славу и величину: са телом човечјим и са смиреношћу. Обучен у истинско тело и у истинску смиреност Господ Исус дође из Галилеје на Јордан ка Јовану, да се крсти од њега. У сваком тренутку свог земаљског живота, од рођења у пећини до распећа на крсту, Господ Исус је једна жива поука људима у смирености и послушности. Таква жива поука је Он и у своме крштењу на Јордану.

Јован је био јунак дана. Христа није нико ни познавао. Јовану врви народ са свих страна, неуки и учени, сиромашни и богати. Јован је много падао у очи, како својом спољашњошћу, тако и својим пустињачким и испосничким животом, а тако исто и својим чудним речима. Христос не изазива радозналост. У маси народа Он лагано корача ка Јордану. Он ничим не пада у очи народу, нити ико обраћа пажњу на њега.

Али у целом скупу на Јордану беше један човек, један једини, који га познаде, и то истински познаде. То беше сам Јован Крститељ. И засветлише очи у оштрога пустињака, и замукнуше за час громовита уста његова, и заборави Јован на сву осталу гомилу људи, у води и око воде, па указујући прстом на Исуса умилно рече: „Гле, Јагње Божије!“ (Јн. 1, 29).

Јагње Божије! Са ове две речи изразио је Претеча смиреност и послушност Господа Исуса. Он је смирен као јагње, и Он је послушан као јагње. Као јагње Он ходи кротко и смерно. И као што јагње ходи и на пашу и на кланицу са истом преданошћу своме пастиру, тако и Христос ходи тамо куда га Отац небески упућује: на рођење у пећини, на крштење у Јордану, на распеће на крсту, вазда са истом готовошћу и истом преданошћу.

Но уз речи „Јагње Божије“ Јован додаје још и ове речи: „које узе на се грехе света“. Како узе Христос грехе света на се? Својом љубављу и својом жртвом, што је једно од другог нераздвојно; јер нити има праве љубави без жртве, нити се чини права жртва без љубави. По својој љубави Христос сиђе у овај телесни свет и обуче се у слабо људско тело. Овај свет није онако чист и красан и мио какав је био пре греха Адамова. У тај свет спустио се Најпрозрачнији, Најчистији, Најкраснији и Најмилији. Тиме је Он већ узео на себе грехе света, – тиме што се јавио у свету у телу света, које је грубо и које се храни грубом храном. Прво тиме, дакле, што је примио на себе тело, какво је тело постало после првородног греха.

Друго и тиме, што је из љубави снисходио, да испуни све законе, који су дати људима после греха. Сам, немајући потребе у овим законима, Он је снисходио, да их све испуни, све – како законе дате природи, тако и законе дате људима. Зато је се подвргао и глади и жеђи и умору и болу сваке врсте, као и остали смртни људи; и зато је морао да лагано расте, као и све што се рађа, кроз пуних тридесет година, пре него ли отпочне своју јавну службу. Најзад зато је и обрезан био; зато се и крстио; зато је и у храм ходио на молитву; зато је плаћао порез цару. Све законе после првородног греха Он је примио на себе и испунио их. Зато се и каже: Он узе на се грехе света. Наиме, Он узе на се испуњење свих закона, и то са онолико послушности и лакоће, са колико су непослушности и тешкоће људи те законе испуњавали.

И, најзад, треће тиме што принесе себе на жртву за грехе света. Својим добровољним распећем на крсту; тиме што би заклан као јагње и проли своју невину крв за грехе многих. Истина, цео је његов земаљски живот жртва, као што је цео његов живот уопште љубав. Жртва је и то што је Он примио тело на себе; жртва је и то што је Он примио закон на себе. Но на крсту Он је крвљу запечатио своју жртву и раздрао сасвим рукописаније наших грехова. На крсту Он показа како сав ужас људског греха, тако и сву љубав Божију, која иде до саможртвовања.

И тако Христос узе на себе грехе света на три начина: прво, примивши тело на себе, друго, примивши закон на себе и треће, примивши жртву на себе. И тако ова три догађаја у животу Христовом дају нам најјаснију и најнепосреднију поуку божанског смирења и божанске послушности.

„Тада дође Исус из Галилеје на Јордан Јовану да га овај крсти. А Јован му брањаше говорећи: Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш мени?“ (Мт. 3, 13-14). Јован је познао Христа, али није познао његов план спасења. И сад се открива јединствена сцена у историји људској: да се Бог надмеће у смирењу са човеком! Јован крштава грешнике ради покајања. Међутим, њему прилази Безгрешни, који нема за шта да се каје и захтева да се и Он крсти.

Чим га је Свети Јован видео, он је могао мислити, да је његова улога као Претече завршена, и рећи, као негда праведни Симеон: „Сад отпушташ у миру слугу свога, Господе.“ (Лк. 2, 29), или као што је сам Јован доцније једном приликом рекао: „Он треба да расте, а ја да се умањујем“ (Јн. 3, 30). Али не; место да се деси то што Јован мисли и очекује, њему Христос задаје један неочекиван задатак. Увршћен међу грешне људе, безгрешни Христос тражи од Јована, да овај учини с њим што је чинио и с другима, то јест, да га крсти у реци као што је крштавао и друге. Јованово опирање томе сасвим је разумљиво смртним људима. Ах, страшно је, браћо, увести у воду чистијег од воде! Страшно и престрашно створењу спустити руку своју на главу Створитеља. Како ће се усудити човек од праха и пепела ставити руку на Онога коме су херувими подножје ногама његовим!

Но Христос брзо завршава разговор са Јованом једном кратком али одлучном реченицом: „Остави (то) сада, јер тако нам треба испунити сваку правду. Тада га остави“ (Мт. 3, 15). Тиме Господ хоће да каже: прекини за сад реч о моме и твоме достојанству, и о томе ко је од нас двојице већи и јачи. Данашњи дан није за то одређен, но за нешто друго. Не можемо ми људе научити ничему, што не будемо ми претходно сами извршили. Сав закон ми морамо извршити, да би свему закону дали један виши, духовни смисао и значај. И ја треба да се прво крстим водом, да бих потом крштавао Духом Светим и огњем. Што ти је сад нејасно, биће ти ускоро јасно.

Колико је Јован у први мах био устрашен, да изврши крштење над Христом, толико је сада био послушан заповести Месије. И небеса су заиста похитала да оправдају и благослове чин Претечених руку. „И крстивши се Исус изиђе одмах из воде; и гле, отворише му се небеса, и виде Духа Божијега где силази као голуб и долази на њега. И гле, глас са небеса који говори: Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи“ (Мт. 3, 16-17).

Дух сиђе на Христа у виду голуба, не оваплоћен у голуба, као што је Христос оваплоћен у човека, него само у виду голуба, као голуб. То значи, да се Дух може јавити и у неком другом виду. И заиста Он се јавио доцније апостолима у виду огњених језика и као дување силнога ветра (Дела Ап. 2, 2).

Силазак Духа у виду голуба – као што и Свети Оци тумаче – напомиње голуба, кога је Ноје три пута пуштао из своје лађе, да њиме испита, да ли се земља осушила. И голуб му се вратио са маслиновим листом у кљуну. Маслинов пак лист означава мир; мир међу Богом и човеком. И сада, после Христовог изласка из воде, после симболичног потапања старога човека у води, јавља се над главом Христовом Дух у виду голуба, да покаже да је мир завладао међу Богом и новим човеком.

И гле, глас с неба! Небо отворено, Дух у виду голуба, и још уз то гле, глас с неба! Тако је многозначајно крштење Христово, да се при истом не јављају само ангели, него сама Света Тројица: Отац, Син и Дух Свети; Отац у виду гласа с неба, Дух у виду голуба, и Син као нови и савршени човек, као Богочовек. „Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи!“ Тим речима Бог Отац објављује Сина свога Исуса. И тако, крштење Христово у Јордану везано је са откривењем Свете Тројице човечанству. Од тога откривења нема већега. Јер тиме нам је показана тајна тројединог бића Божијег. Зато се празник Христовог крштења и назива Богојављењем.

Све што се догодило при крштењу Христовом, догађа се и при крштењу свакога од нас. Погружавањем у воду ми умиремо с Христом, дизањем из воде ми се сједињавамо са живим Христом. Кротки Дух Божији као голуб лепрша се над нама, надахњујући нас својом свемоћном благодаћу. А Отац нас кроз љубав Исуса Христа усиновљава и проглашује то усиновљење својим гласом. Ко може знати, шта се у часу крштења дешава у души свакога детета? Помрачени и утучени доцнијим грехом ми заборављамо највећу небесну тајну, која нам се при крштењу открива. Јер крштењем ми се чистимо од свакога греха, али после нашег крштења долазе сатанска искушења, којима Христос није подлегао, но којима ми подлежемо. Но они од нас, који се брину о спасењу своме дан и ноћ, са потпуним смирењем и послушношћу према Богу, могу се удостојити откривења превелике тајне божанске, која се показала на Јордану, као што су се удостојили овога виђења многи светитељи и мученици за Христа.

Постарајмо се и ми, да јаком вером, добрим делима и братским саучешћем у радости и страдању наших ближњих, а све у смирењу и послушности према живоме Богу, повратимо безгрешну чистоту, у коју смо обучени крштењем, па ћемо се и ми удостојити славе, радости и вечне красоте Божијих светитеља и мученика. Тако ћемо се и ми просветити, небо ће се над нама отворити, и Бог ће нам се јавити – Отац, Син и Дух Свети, Тројица једнобитна и неразделна, којој нека је слава, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.